The art and design of utility glass in Serbia in the period from 1850 to 1950 was developed partly in factory settings, and partly in artisan workshops for finishing, decorating and shaping glass. Although in principle glass production in Serbia was viewed as “national” as this could have been carried exclusively in the state’s economic strategies, in reality this production - both in an aesthetic and technological sense - is a product of the multicultural environment that developed in factory complexes. Just like the processes of the formation of industrial production itself, the shaping of utility glass objects depended on imported knowledge and foreign craftsmen. Theoretically, mixed, i.e. multinational communities in factory complexes were more progressive, contributing to faster development and exchange of knowledge, which should in turn have contributed to positive results. As a rule, the application of new production technologies and decoration techniques take place more easily in such environments. However, the historical circumstances to which Serbia was exposed during one century (1850-1950) did not always go hand in hand with development. The art of shaped utility glass in Serbia essentially followed the development of glassmaking and industrialization and reflected all the levels of the transformation of society that consumed this type of applied art. It seems that every multi-decade effort was interrupted by economic crises and wars, whereupon the art of glass, acquired knowledge and skills disappeared along with the people. With a lot of ambition and incredible effort, in building the glass road anew, our community was faced with a renewed desire to acquire skills and education and yet with a constant lack of capital due to wars and major crises in the first half of the 20th century.

In the midst of the Serbian cultural circle, the art of shaped glass was essentially linked to the civil structure of the population, while ordinary industrial and packaging glass could be found in wider social circles. During the 19th century, art and visual culture played a significant role in private lives and the construction of national identity. Proceeding from state and national ideological influences in society, using visually acceptable models of decoration in glass decoration, heraldic motifs, plays with patriotic themes, as well as portraits of the members of the national intellectual pantheon, national heroes were used as symbols. Decorating homes, furnishing households with artificial and luxurious objects was subordinated to current cultural patterns. In the first half of the 2Oth century, the influence of Yugoslav ideas and the newly created cultural climate had a great importance and a direct impact on the development of production as well as on the decoration of glass

In the applied glass art of everyday life, it seems that the most represented objects were those that had attractive shapes and decoration. Similar to imported cut crystal, double-layered and opal glass, blown colored and pressed qlass, the domestically produced qlass appeared in Serbian civic culture which, according to its shapes, mainly had the role of satisfyinq the personal taste of the individual. Glass shaped in this way and aesthetically based on Central European stylistic sources was a part of daily rituals, table culture and the consumption of beveraqes and food. The most diverse forms of qlass were a kind of marker of contemporary trends and attempts to denote members of the same cultural milieu and social class sharinq the same values, reqardless of national and state borders. Turninq to their own homes, family and personal ambitions, members of the citizenry souqht to present themselves as equal to those circles in the world that they could match in terms of wealth, intellectual and cultural level.

Као део популарне бидермајер културе, средином 19. века појављују се предмети примењене уметности украшени везом стаклених перли. Осим намештаја, делова одеће, међу њима су предмети а пушење попут лула, дуванкесе, бурмутице, разне кутије, огледалца, чаше, чутуре и бројни други предмети који се данас чувају у музејским збиркама Србије.Развој и почетак индустријске производње стаклених перли у главним центрима за производњу стакла у Мурану и Чешкој одиграли су кључну улогу, производећи разне врсте стаклених перли које су се разликовале не само по величини, боји и облику већ и по текстури. Могле су бити округле, фасетиране, вишеслојне, провидне, непрозирне, опалске, осмишљене уз употребу свих техника које су се примењивале у производњи стакла и могле су бити примењене и на перле. Успон технолошког развоја и инвентивност подстицали су и коришћење стаклених перли у везу.Средином 19. века вез од стаклених перли био је у Србији веома распрострањен у грађанским ентеријерима и био је готово незаобилазан елемент декорације. Осим пехар-чаше са стопом, у збирци Музеја примењене уметности (кат. бр. 35) налазе се још чаша за вино и чаша за ликер, типичног бидермајер облика (кат. бр. 36, 37). Све три чаше су од безбојног, ливеног, дебљег стакла, вероватно пореклом из увоза, а декорисане су везом са цветним мотивима. Централна декорација прве чаше је вез са венцем и ћириличним иницијалима М. С. и са 1855. годином приказаном на супротној страни предмета. Иницијали припадају везиљи Марији Стојковић из Београда, са годином која означава време настанка веза. О популарности веза стакленим перлама сведочи још један предмет из збирке Музеја примењене уметности - мала чутура од стакла која је у потпуности пресвучена везом од стакла, тиркизноплаве боје.

Вишевековни утицаји османске културе имали су своје одразе и у култури свакодневног живота Србије 19. и првих деценија 20. века. Оријентали утицаји се у оквиру стакларске производње у Србији може пратити кроз различите форме употребних предмета као што су стаклене боце за наргиле, чаше за чај (мадкур чаше), боце за ружину воду итд. Реч је о типовима посуда које иницијално припадају култури Блиског истока и вековима опстају на Балкану. Прилагођавајући се кроз различите намене култури свакодневице, постају део традиционалне културе.
У Европи током 19. Века јача интересовање за исламску културу и уметност. Приватне и јавне колекције почињу да се употпуњавају предметима археолошког и употребног стакла са Истока, оне се проучавају, имитирају и постају врло популарне у декорацији простора. Велике светске изложбе додатно су подстакле интересовање за оријенталну уметност у стаклу. Почетком шездесетих година 19. века био је популаран Oriental или Moorish декоративни стил ентеријера, који је подстицао стакларе да своје инспирације нађу у средњовековним предметима Блиског истока. Најзначајнији центар продукције био је Париз, где су се производили разни употребни предмети инспирисани Оријентом; затим Нанси, где је Емил Гале (Emile Galle) инспирисан посебно далеким истоком и Јапаном; бечка фирма Лобмајер (J. & L. Lobmeyr) производила је употребно и декоративно стакло инспирисано блискоисточњачким средњовековним оригиналима, исто као и Мозер (Moser) у Чешкој и мануфактура Антонија Салвијатија (Antonio Salviati) у Мурану. Разлог у подстицају те врсте производње лежао је у освајању нових тришта. Многи европски центри попут Венеције и Бохемије деценијама и вековима су извозили стакло на Блиски исток, док су неки произвођачи тек у 19.веку, посебно у време ратова, свој опстанак видели у извозу на исток. То је свакако утицало на стил обликовања и декорације многих европских стаклара. Од последње трећине 19. века бохемијске стакларе се усмеравају на извозно стакло у оријенталном стилу намењено Турској и Русији. Посебан подстрек производњи и популарности оријенталних мотива на стаклу чини се да почиње од доласка Исмаил-паше на место намесника Египта који Каиро трансформише у велики модеран трговачки центар, а који је био привлачан и великим европским привредницима. С друге стране, османски владари били су велики патрони западне уметности, самим тим и луксузног стакла, а мање заинтересовани за локалне произвођаче.
Највећи успех средњоевропских стаклара био је освајање османлијског света. Предмети чешке производње са исламским мотивима тражени су од Балкана, преко Каира, до Техерана. Емајлиране стаклене боце, вазе, наргиле, ибрици за ружину воду и лампе за џамије са емајлираним украсима вегетабилних и геометријских мотива или гравираним портретима значајних личности Османског царства, налазили су своје крајње одредиште на великом блискоисточном тржишту све до првих деценија 20. века. Предмети који припадају оријенталној култури од средине 19. века део су увоза, али свакако су и део домаће стакларске производње у Србији. У музејским збиркама сачуване су и увозне средњоевропске боце за наргилу, вазе, чаше за чај са емајлираним флоралним мотивима, цветним латицама или цикличним понављањима орнамената преточених у фризове. Један мањи број предмета приписује се производњи Аврамовца средином 19. века. Осим употребне намене која диктира облик предмета, оне не поседују декорацију која би их сврстала у оријенталну примењену уметност. Заправо, декорација свих тих предмета пратила је општа уметничко-стилска кретања обликованог стакла средњоевропских стаклара.
Иако у другој половини 19. века већ увелико функционишу и турске фабрике стакла, пре свих фабрика Бејкоз (Beykoz Cam ve Billurât Fabrika) из Истанбула, производи из Турске нису сачувани у тој мери на нашим просторима као они увезени са Запада. То што је сачувано у збиркама јесу својеврсни конструкти оријенталних облика и европских стилских кретања у декорацији. У том смислу, један од веома занимљивих примера јесте наргила за хашиш са иберфанг стаклом из збирке Музеја примењене уметности из првих деценија 20. века.

In relation to civic culture, court and state ceremonial culture were oriented towards imported, exclusively luxury glass. Emulating the modern world power centers, the same ideals were inevitably pursued in the politics of the organization of state and governing spaces. By taking over the established models in the decoration of court and state areas, the art of shaped glass was also appropriated. Ever since the first beginnings of statehood, luxury glass was encountered in the royal culture. The most important art enterprises for the production of luxury glass were engaged or became suppliers for the state facilities in Serbia throughout the century and beyond.From the reign of Miloš Obrenović to the period of Josip Broz Tito, nearly the same glass companies such as Lobmeyr and Moser, supplied their products for the needs of equipping state buildings with useful and dazzling glass creations. Sincethese companies were also engaged by European courts and palaces, their presence was similarly desirable in Serbia and Yugoslavia. Part of that luxurious glass that has been preserved to this day was an element of the ruler’s exemplification and represented a kind of fragile emblem of power. The largest segment of representative utility glass originates from the time of the Obrenović dynasty. Only due to the auctions after the change of dynasties did the glass survive the war, further being included in museum collections through acqui-sitions. In contrast, items from the last dynasty were preserved in traces. However, during the First and Second World Wars, glass items disappeared in the demolition caused by war. It seems that a small fragment of the used luxury glass became part of the new state after the Second World War. After the formation of the FNRY president’s cabinet in 1953, based on the preserved glass sets with finishing touch- es in the decoration, we can see that the new state also had a well-defined idea about the use of luxury utility glass for ceremonial purposes.