Уметност и обликовање употребног стакла у Србији у периоду од 1850. до 1950. године развијани су делом у фабричким оквирима, а делом у занатским радионицама за дораду, декорацију и обликовање стакла. Иако је начелно производња стакла у Србији посматрана као ,,национална” и то је могла бити искључиво у државно-економским стратегијама, реално је та производња, и у естетском и у технолошком смислу је продукт једне мултикултуралне средине која се развијала у фабричким комплексима и занатским радионицама. Исто као и процеси формирања саме индустријске производње, и обликовање употребних предмета од стакла зависило је од увезеног знања и странаца мајстора. Теоретски, мешовите, односно вишенационалне заједнице у фабричким комплексима биле су прогресивније, доприносиле бржем развоју и размени сазнања, што је требало да допринесе позитивним резултатима. Примена нових технологија производње и техника декорације по правилу би требало да се лакше одвија у таквим срединама. Ипак, историјске околности којима је Србија била изложена током једног века (1850–1950) нису увек ишле на руку развоју. Уметност обликованог употребног стакла у Србији суштински је пратила развој стакларства и индустријализације и одсликавала је све оне нивое трансформације друштва које је конзумирало ту врсту примењене уметности. Чини се да је сваки вишедеценијски напор био прекидан економским кризама, ратовима, када су заједно са људством нестајали и уметност стакла, стечено знање и вештине. Са пуно амбиција и невероватног труда, изнова градећи стаклени пут, наша средина се суочавала са поновном тежњом за стицањем вештина, образовања и уз константан недостатак капитала, које су пратили и ратови и велике кризе у првој половини 20. века. Производња домаћег стакла, исто као и увоз, имала је значајну улогу у креирању грађанског друштва Србије. Кроз различите примере ,,националне” производње заправо се прате утицаји, улога и развој обликованог стакла. Употребно стакло у различитим културним моделима преузимало је различите функције: од политичко-националне и државне пропаганде, преко личне репрезентације, до културног и статусног потврђивања појединаца. Од почетка индустријске производње у Србији примећују се стилски утицаји средњоевропских стаклара. Захваљујући мајсторима странцима и њиховом искуству стакларство је имплементирано у Србији и развијано у стилском и производном смислу. Идентично модерним стремљењима у Европи и појам аутентичне националне примењене уметности у Србији на преласку између два века постајао је све важнији. Он је доприносио осећају историчности и древности националног наслеђа и у државној репрезентацији добијао све већи значај. То се делом одразило на стакларску производњу, коју овде пратимо само у визуелним декоративним елементима. У производњи се уочавају све оне врсте облика и форми који су се ослањали на општа стилска кретања и симболе модерности европских центара. Управо кроз тај сегмент грађански слој покушава да се приближи савременом начину живота и себе представи као део модерног света. У том смислу се може тумачити и рапрезентација појединца, али и интерпретација „националне” производње.

У средини српског културног круга уметност обликованог стакла била је суштински везана за грађанску културу, док се обично индустријско и амбалажно стакло могло наћи у широким друштвеним круговима. Током 19.века уметност и визуелна култура имали су значајну улогу у приватном животу у изградњи нациналног идентитета. Полазећи од државних и националних идеолошких утицаја у друштву, користећи визуелно прихватљиве моделе украшавања у декорацији стакла, користе се хералдички мотиви, представе с патриотском тематиком, портрети припадника националног интелектуалног пантеона, националних хероја. Уређење домова, опремање домаћинстава артифицинираним и луксузним предметима било је подређено актуелним културним обрасцима. У првој половини 20.века утицаји југословенских идеја и новонастала културна клима имали су јак утицај на развој производње али и на декорацију употребног стакла.

У примењеној уметности стакла грађанске свакодневнице чини се ипак да су најзаступљенији били предмети који су имали допадљиве облике и декорацију. Слично увозном брушеном кристалу, двослојном и опалном стаклу, дуваном бојеном и пресованом стаклу, у српској грађанској култури појављује се стакло домаће производње које је по својим облицима начелно имало улогу да задовољи лични укус појединца. Тако обликовано стакло естетски утемељено на централноевропским стилским изворима било је део свакодневних ритуала, културе стола о конзумирања пића и хране. Најразличитији облици стакла били су нека врста маркера савремених трендова и покушаја у означавању припадника истог културног миљеа и друштвеног слоја који деле исте вредности, без обзира на националне и државне границе. Окренути дому, породици и својим личним амбицијама, припадници грађанства тежили су да се представе као равни оним круговима у свету којима могу да парирају по богатству, интелектуалном и културном нивоу.

У односу на грађанску културу, дворска и државна репрезентативна култура биле су окренуте увозном, искључиво луксузном стаклу. Угледајући се на модерне светске центре моћи, и у уређењу државно-владарских простора нужно се тежило истим идеалима у политици репрезентације. Преузимањем устаљених репрезентативних модела у уређењу дворских и државничких простора преузимала се и уметност обликованог стакла. Владарске репрезентације моћи подразумевају и употребно и луксузно стакло. Најзначајније уметничке фирме луксузног стакла бивају ангажованe за репрезентативне објекте у Србији још од 19.века. Од владавине кнеза Милоша Обреновића па све до периода социјализма и владавине Јосипа Броза Тита готово исте фирме, попут „Лобмајера” и „Мозера”, испоручују своје производе за потребе опремања репрезентативних здања употребним и блештавим творевинама од стакла. Будући да су те фирме биле ангажоване и за европске дворове и председничке палате, њихово присуство је било пожељно и у репрезентативним просторима Србије односно Југославије. Део тог луксузног стакла који је сачуван до данас био је део владарске репрезентације и представљао је једну врсту фрагилног амблема простора моћи, садржао је државне и династичке симболе. Највећи сегмент репрезентативног употребног стакла потиче из времена династије Обреновић. Само захваљујући аукцијама након смена династија стакло је преживело ратна дејства и потом ушло у музејске колекције путем откупа. Насупрот томе, предмети последње југословенске династије сачувани су у траговима. Током Првог и Другог светског рата стакло нестаје у ратним разарањима. Чини се да је део употребног луксузног стакла Двора Краљевине Југославије постао део репрезентативних простора нове државе после Другог светског рата. Након формирања Кабинета председника ФНРЈ 1953. године, на основу сачуваних стаклених сервиса са дорадама у декорацији, увиђамо да је и нова држава имала јасну идеју о коришћењу луксузног употребног стакла у маркирањима најзначајнијих простора државе.